Bijeljina

СКРАЋЕНИЦЕ

У српском језику постоје две врсте скраћеница:

I Скраћенице које настају скраћивањем речи у читању се изговарају потпуно, као да нису скраћене. И оне се међусобно разликују, а најчешће се употребљавају следеће:

а) скраћенице код којих се скраћивање означава тачком:
бр. (број) тзв. (тако звани) ж.р. (женски род)
уч. (ученик) и сл. (и слично) в.д. (вршилац дужности)
стр. (страна) тј. (то јест) о.г. (ове године)

б) скраћенице за мере, величине, новчане јединице које се пишу без тачке:
m (метар) g (грам) USD (амерички долар)
cm (центиметар) t (тона) EUR (евро)
km (километар) l (литар) JPY (јапански јен)
kg (килограм) dcl (децилитар) GBP (британска фунта)
mg (милиграм) hl (хектолитар) SIT (словеначки толар)
Пошто су то међународне скраћенице пишу се латиницом.

в) Без тачке се пишу и следече скраћенице: др (доктор), гђа (госпођа), гђица (госпођица).

II Скраћенице које су настале од првог слова или слога сваке речи у вишесложним изразима (сложене скраћенице) читају се различито:

а) неке се читају потпуно као да су сви деливи речи написани, а пишу се без тачке, нпр.:
ВПШ - Виша пословна школа
УН - Уједињене нације
ПТТ - Пошта, телефон, телеграф

б) неке постају речи па се читају као скраћенице и мењају по падежима, нпр.:
Била сам у САД-у. Из САД-а сам донела компакт дискове са оперском музиком.

в) скраћенице преузете из страних језика пишу се како се изговарају и мењају се по падежима, нпр.:
Унескова помоћ земљама у развоју је драгоцена.
Помоћ у храни и лековима је стигла од Уницефа.

ПИСАЊЕ ТУЂИХ РЕЧИ

У српском језику, као и у другим језицима, има много речи које су преузете из језика других народа и прилагођене нашем језику. Такве речи данас и не осећамо као позајмљенице, на пример: пушка, чарапа, кошуља, сат, сапун, краљ и др.

У другу врсту позајмљеница или туђица спадају речи које осећамо као речи страног порекла. Такве речи треба употребљавати с мером: кад за њих нема замене, у научним текстовима, у областима технике и сл.

За писање позајмљеница постоје утврђена правила:

I Речи из класичних језика (грчког и латинског) су се одомаћиле у нашем језику и у научној терминологији и прилагодиле духу нашег језика, па се пишу онако како се изговарају: астрономија, инструмент, субјекат, хемија, гимназија, хирургија; Цицерон, Олимп, Хомер, Аристотел, Вавилон, Цезар итд.

II У писању речи из живих језика има мало разлика.

а) Заједничке именице и придеви пишу се онако како се изговарају у језику из којег су преузете, али прилагођено нашем писму и гласовном систему. На пример: спикер и твист се у нашем језику не могу изговорити као у енглеском. У овакве позајмљенице спадају речи: гулаш, амбалажа, интервју, корнер, офсајд, дует, бас, бифе, шофер, компјутер и многе друге.

б) Туђа властита имена пишу се различито:

изворно, онако како се пишу у језику из којег потичу, ако се на српском пишу латиницом, на пример: Ernest Hemingway (Ернест Хемингвеј), Boccaccio (Бокачо), Shakespeare (Шекспир), Chicago (Чикаго), New York (Њујорк), München (Минхен), Zürich (Цирих); у том случају се у загради пише како се име изговара, и то само кад се помиње први пут;
онако како се изговарају (фонетски) кад се на српском пишу ћирилицом; у том случају се, кад се први пут помене име, у загради пише изворно;
фонетски, без обзира на наше писмо, кад су речи из словенских језика који се служе ћирилицом (руског, бугарског, македонског итд.); на пример: Јесењин, Николај Гогољ, Лав Толстој, Јаневски, Глигоров итд.
в) Имена многих страних градовa, земаља и друга географска имена пишу се фонетски и ћирилицом и латиницом ако су већ дуго прилагођена духу нашег језика, на пример: Њујорк, Беч, Венеција, Мађарска, Рим, Солун итд.